Svako zošto ima svoje zatoa što

Pitanje iz naslova ovog teksta zapravo može da bude potpitanje nakon što bi neko upitao urednika ovog sajta “Za koga navijaš u Makedoniji?” i pošto bi dobio odgovor – Rabotnički.

Mada, dok pišem ovo shvatam da teško da ću ikada čuti da me to neko pita. Čak ni ljudi u Makedoniji. Jednostavno – zašto bi neko to pitao?

Ali, hajde da zamislimo da je neko postavio to pitanje. I ovo bi bio odgovor.

Premda mi je drago i raduje me svaki uspeh baš svakog sportskog kolektiva (i individualca) iz Makedonije, naročito na međunarodnoj sceni, ipak postoji jedan klub koji mi je malo draži od ostalih. A to je Rabotnički.

Zošto? E, to je malo duža priča.

Nikada u životu nisam bio toliko isključiv da bih nekoga, primera radi, izbrisao sa liste prijatelja zbog toga što navija za određeni klub. Međutim, mogu da kažem da, uz mali broj izuzetaka, može da se zaključi kakva je neko osoba iz proste činjenice za koji klub navija. Preciznije, kakve ima vrednosti i šta mu je važnije – da bude misleća jedinka ili deo amorfne mase.

U tom smislu moj izbor Rabotničkog je sasvim svestan i nameran – zato što taj klub za mene ima jaku simboliku. Koja možda ne mora da korespondira potpuno sa realnošću. Ali – kad je neko ko navija za jedan klub bio realan?

Uz sav rizik od možda malo pregrube generalizacije – u makedonskim okvirima Vardar je Crvena zvezda, a Rabotnički je – Partizan.

Ova paralela jeste malo gruba i, sasvim razumljivo, ne može se povući sasvim precizna analogija između ovih klubova, ali poprilično sam siguran da mogu da tvrdim sledeće.

Vardar je pravljen da bude najjači klub u Makedoniji, a nastao je spajanjem dva u to vreme vrlo jaka skopska tima 1947. godine. Klub iz glavnog grada, ali ne samo klub glavnog grada. Uvek su imali najbolje finansije (u makedonskim okvirima), najviše navijača, najjaču logistiku i na neki način su zamišljeni da budu oni koji predstavljaju celu republiku i njen narod. Drugim rečima – da budu sportski simbol i reprezentacija Makedonije u vremenu dok nije bilo druge reprezentacije osim one u plavom dresu. Da ne idem toliko daleko pa da kažem stub makedonstva…

I uvek je akcenat bio na fudbalu i samo na njemu. Drugi sport u Vardarovoj familiji – rukomet – postao je bitan i praćen mnogo kasnije u odnosu na fudbal. I da ne bi bilo neke zabune – ja nemam ništa protiv Vardara, čak mi je i drag.

Sa druge strane je Rabotinički  – klub koji su stvorili radnici, iz potrebe da se okupljaju oko sporta ali i zbog političkog organizovanja u drugoj polovini 1930-tih. Klub koji ima jasno geografsko poreklo – Debar Maalo. Skopski kvart koje je te 1937. godine bio u osnovi radnički, ali je možda već polako postajao i nešto više od toga. Danas je to jedan od centralnih delova Skoplja u kome se mogu sresti kuće i zgrade iz vremena osnivanja Rabotničkog, ali i novije stambene jedinice iz svih arhitektonskih epoha. Sam kraj i dalje uspeva da održi auru boemskog i uprkos tome, nije se pretvorio u nekakvu skopsku Skadarliju. Makar ne još uvek. Kada bi na prostoru bivše Jugoslavije bilo smisla pričati o drušvenim klasama, ovde bi možda živela neka malo viša srednja klasa…

Dokumentarac o 40 godina Rabotničkog donosi priču o samom klubu, ali i tome kako je izgledao kraj grada u kome je nastao, ljudi, širi društveni kontekst u zemlji i svetu. Premda je reč o kratkom dokumentarnom radu za televiziju, ovaj film je odlično dočarao atmosferu iz tog vremena, atmosferu iz starih domaćih filmova, naročito onih iz Srbije koji za temu imaju događaje između dva rata. Baš ta atmosfera u filmu, ali i način naracije me je podsetio na čuvenu i vrlo popularnu domaću seriju “Više od igre”.

Šta je za mene Rabotnički?

Rabotnički je onaj dvomeč sa Liverpulom 2010. godine. Dva poraza, ali i meč tog avgusta na mitskom Enfildu i dan kada je u jednom od epicentara fudbala gostovao tim radničkog imena sa istoka Evrope, tako predstavljajući možda i čitavu jednu isčezlu epohu i fudbalsku subkulturu.  Jeste da je stadion bio tek možda pristojno popunjen u onome što Boris Dežulović zove “sezona kupanja”, tj. kvalifikacijama za evropska takmičenja, ali Enfild je Enflid i nije baš svaki klub imao priliku da igra tamo. Plus, skopski tim se nije obrukao.

Rabotnički je i Martin Bogatinov od Kratovo, koji se lomi da zaustavi Liverpulove napadače i u nekoliko navrata uspeva da se proslavi, skidajući čiste zicere. Rabotnički su i Brazilac Marsio koji u nadokadi vremena ne uspeva da glavom postigne gol i tada skroz mladi Filip Petkovski, koji odmah zatim pogađa stativu i zamalo donosi jedan u svakom pogledu istorijski momenat.

Rabotnički je i Stole Dimitrievski, jedan od najboljih golmana u istoriji sporta ove zemlje. Čovek sa takvim imenom u Makedoniji može da bude ili fudbaler ili pevač ili predsednik državne skupštine u vreme Kire Gligorova…
Rabotnički je i Elif Elmas, čovek koji sa loptom može sve. Najveći fudbalski majstor koga Makedonija ima u ovom trenutku i koji je upravo ovde nagovestio kakav je talenat i šta će od njega tek biti.

Rabotnički nije samo fudbal, već je, možda i više – košarka. Najtrofejniji tim, jedini iz Makedonije redovan u nekadašnjoj jugoslovenskoj ligi. Uvek je stvarao nove igrače i beležio dobre rezultate a dugo godina je produžio istu priču i od nezavisnosti naovamo. Može se reći da je ovaj klub zapravo istorija košarke u državi. Tu je još jedna sličnost za Partizanom, koji ima istu ulogu “stuba košarke” u Srbiji.

Baš u košarci je Rabotnički postigao svoj najveći uspeh a ujedno i najveći uspeh makedonske klupske košarke – polufinale jednog evropskog takmičenja. Te 1975. godine igrali su Kup pobednika kupova i zamalo uspeli da stignu do velikog finala. U dvomeču sa čuvenom milanskom Olimpijom (danas je to evroligaš Armani), Rabotničkom je falilo devet poena…

Sinonim za makedonsku košarku, Blagoja Georgievski – Buštur je legenda Rabotničkog i za njega zna bukvalno svako ko je pratio ovaj sport u nekadašnjoj Jugoslaviji. Delić toga možete da vidite i u kratkom videu ispod. Rabotnički je i klub Marina Dokuzovskog, tenera koji je makedonsku reprezentaciju doveo do četvrtog mesta u Evropi 2011. godine, što je i najveći uspeh nacionalnog tima.

Rabotnički je još mnogo ljudi i još nekoliko sportskih sekcija. Rabotnički su i navijači, koji iz nekog razloga slabo idu na fudbalske utakmice, ali su aktivni na košarkaškim. Nisam mogao da nađem razlog ovome, pa ako neko zna, neka piše u komentarima.

Bez obzira ko bude bio u upravi kluba, koliko gledalaca bude imao na tribinama i šta god se bude dešavalo sa njim u narednim godinama i decenijama, za mene Rabotnički ostaje jak simbol. Simbol radnika, simbol samoorganizovanja i simbol istrajnosti.

Znam da je svako sportsko društvo danas daleko od svojih korena i prvobitnih ideja sa kojima je nastalo, ali dok god ne menja ime i boje – postoji šansa da ostane (ili ponovo postane) ono što je prvobitno bilo – razlog za radost, okupljanje i zajednički rad sa ljudima istih svetonazora na stvaranju nekog boljeg sutra.