Da li je pet septembarskih dana 1994. vreme najvećeg ponosa u savremenoj istoriji Makedonije?
Pitanje je poprilično hipotetičko, jer kako bi uopšte moglo da se izračuna vreme najvećeg ponosa? Međutim, ovih šest dana septembra 1994. me “kopkaju” još od kada se pojavila ideja za ovaj sajt, a teza bi otprilike mogla da glasi da su Makedonci osećali najveći ponos (na makedonskom – gordost) od 7. do 12. septembra 1994.
Zašto baš tada i šta me navodi na ovaku pomisao?
Mislim da možemo da se saglasimo da postoje momenti kada narod ili građani jedne države, zbog nekog događaja, imaju nekakav kolektivni osećaj, na primer u ovom slučaju – ponosa. Kod nas na Balkanu (ali nismo jedini primer u svetu za tako nešto) ljudi se jako vesele i osećaju srećno i ponosno zbog uspeha nekog našeg pojedinca ili grupe koji dostiže svetske ili makar evropske razmere. Na primer, zbog sportskih uspeha. Ili zbog nekog umetnika čije delo postane nagrađeno negde “napolju”. Ovakvi uspesi su i danas značajni, ali stariji čitaoci će se sigurno setiti koliko su baš ovakva priznanja bila značajna tokom devedestih godina, u vreme pošto su se novoformirane države tek pojavljivale na međunarodnoj sceni.
U tim vremenima, ratova, ekonomskih teškoća i svakovrsne neizvesnosti ljudima su samopoštovanje i radost vraćali ili sportisti nekim značajnim rezultatom ili umetnici nekom velikom nagradom. A šta mislite kakav osećaj se probudi među ljudima kada se jedan za drugim u svega šest dana dese dva ovakva događaja?
Priča otprilike ide ovako:
Negde si u Skoplju, avgust je u svojim poslednjim danima i vrelo leto 1994. godine polako ide prema svom kraju i ulazi u onaj manje pakleni deo. Evo šta vidiš oko sebe kad malo prošetaš po gradu tih dana:
Grčki embargo prema Republici je u punom jeku. Retko ima vozila na glavnom autoputu u zemlji, koji ide pravcem sever – jug. Naročito na delu oko Gevgelije, pošto su veze sa severnim delom Grčke i najbližom velikom lukom, Solunom, potpuno prekinute. Alternativni načini dopremanja robe i pokušaja da država funkcioniše koliko-toliko normalno koštaće preko dve milijarde dolara…
U GTC-u na obali Vardara je bioskop “Centar”. Danas, ipak, nema projekcija. Makar ne onih zvaničnih. Međutim, na velikom platnu je ipak neki, potpuno nepoznati, film. I u prvim redovima je nekoliko muškaraca. Tačnije njih petorica. Jedan od njih je i predsednik države.
Pažljivo gleda šta se događa na platnu. Jedan čovek mu prevodi engleske, a drugi albanske dijaloge u filmu.
Film završava, kreće odjavna špica. Predsednik republike ustaje i kreće da aplaudira. Dvojica njegovih telohranitelja, kada su videli da je predsednik ustao, takođe brže-bolje ustaju i kreću i oni da aplaudiraju…
Sve ovo, naravno, ne možeš da vidiš. Ali zato, ako uspeš da uđeš na Gradski stadion u sredu, 7. septembra uveče možeš da vidiš mnogo toga. Lepo je veče, sunčano i toplo. Stadion je još uvek u pređašnjem stanju, dakle, jedna velika tribina prema parku, a ostale tri su male i otvaraju pogled prema Vardaru, brdima na drugoj obali i nekako se baš uklapaju u okolinu. Znatno više nego današnji, završen stadion. Iako je njegova prethodna inkarnacija bila tek nezavršeni objekat, nekako je više odgovarala karakteru mesta i bila je autentičnija u odnosu na današnji objekat koji izgleda kao bilo koji veliki stadion bilo gde na svetu…
Reprezentacija Makedonije je tek pre nešto manje od godinu dana počela da igra prijateljske utakmice i uglavnom je pobeđivala u tim susretima. Danas joj je i prvi zvanični, takmičarski susret, kvalifikacije za evropsko prvenstvo. I to ni manje ni više nego protiv Danske, aktuelnog prvaka Evrope. Dobro, svi znamo kako je Danska postala prvak Evrope 1992. godine, ali bez obzira na to, u Skoplju su se pojavili u najjačem sastavu, sa makar tri svetske zvezde u ekipi – braćom Mihaelom i Brajanom Laudrupom i golmanom Peterom Šmajhelom. I željom da osvoje već unapred uračunate bodove.
Sa druge strane su Makedonci u treš-fascinatnim “Gems” dresovima, sa grbom na grudima koji je neverovatna, ali jedinstvena heraldička kombinacija: na gornjem delu je crvena zastava sa Suncem iz Vergine, a na donjem grb SR Makedonije (koji je jednostavno nastavio da bude državni grb) sa zvezdom petokrakom.
Na terenu u tim dresovima možeš da vidiš Darka Pančeva, Iliju Najdovskog, Mitka Stojkovskog, Vujadina Stanojkovića, Bobana Babunskog, Boška Đurovskog, Tonija Micevskog, Zorana Boškovskog…sasvim solidan tim, odškolovan i prekaljen kroz nekadašnje jugoslovenske lige, a neka od ovih imena i danas imaju težinu u svetu fudbala. Pored klupe – Andon Dončevski. Na tribinama – mnogo ljudi, uzavrela atmosfera, “znameto od Kutleš” na svakoj zastavi, u loži sve posmatraju Kiro Gligorov, još uvek u dobroj formi a do njega mladi Branko Crvenkovski, još uvek neukaljan kriminalnom privatizacijom koja je tek dolazila…
Možeš da osetiš da vazduh treperi i da je uzbuđenje svuda oko tebe. To sigurno osećaju i igrači, pa pritiskaju Dance, koji se nisu snašli na početku utakmice i već u četvrtom minutu pada gol – Mitko Stojkovski od Bitola pogađa na praznu mrežu posle ubacivanja sa desne strane. Delirijum…
Za Makedonce, sve izgleda sjajno. Vode protiv prvaka Evrope i ostaje im još da izdrže 45 minuta i da potom slave. Međutim, onaj od koga se najviše očekuje – Darko Pančev uspeva da dobije crveni karton u kontranapdu (?!) na početku drugog poluvremena. Danci sa igračem više napadaju sve vreme, Makedonci pokušavaju nešto na kontre, a posle jedne takve primaju i gol, uz nesreću da se lopta odbije od jednog njihovog odbrambenog igrača. I to tri minuta pre kraja. Završava se 1:1, uzbuđenje je poprilično palo, ali, obzirom na sve okolnosti – rezultat za ponos. Bod protiv prvaka Evrope u prvoj zvaničnoj utakmici. Budućnost ti u tom trenutku izgleda baš svetlo.
Tokom tih septembarskih dana ti je negde u glavi vest koju su pročitao u novinama, da Makedonija ove godine ima jedan film na Venecijanskom festivalu. Možda i ne znaš mnogo o filmovima, a možda ti ni ime režisera ne znači mnogo. Neko kome je to tek prvi film.
U Makedoniji niko nije ni video taj film, osim Kire Gligorova, njegovih telohranitelja i one druge dvojice u praznoj sali bioskopa “Centar”. Ništa se skoro ni ne zna o filmu..nisu ti poznate sve one peripetije koje je prošao dok se snimao. Jedva je završen, iskusne filmadžije će lako zaključiti da nije savršen, ali – ništa od toga na kraju nije bilo bitno.
Ponedeljak je, 12. septembar. Filmski festival u Veneciji se zatvara i tradicionalno, poslednje večeri se dodeljuju nagrade. I od filmova iz celog sveta, onaj mali zlatni lav odlazi u ruke makedonskog momčeta, Milča Mančevskog. “Pre kiše” i danas ostaje njegovo najpoznatije ostvarenje koje nekako stavlja u okvir sve ostale filmove koje je posle pravio, iako među njima ima baš zanimljivih i visprenih dela.
Iduće tri decenije će se baš mnogo pisati i pričati o tom filmu i on će svakako nadživeti taj septembar 1994. pa i tog malog zlatnog lava. Tebi će posle prvog gledanja u sećanju ostati njegova muzika, atmosfera i kadrovi koji ostaju upamćeni zbog lepote ali i osećaja isčekivanja…kao da su i oni sami u iščekivanju te kiše ili možda ti isčekuješ još više predela Makedonije koji ćete ostaviti bez daha…
Nesvakidašnja umetnička dela i(li) dobri sportski rezultati ponekad znaju da nam vrate optimizam i veru da je neko bolje sutra ipak moguće. Fragment utakmice ili melodija iz filmske scene nam probude osećaje za koje nismo ni znali da su tu ili izvuku neka davna sećanja, kojih nismo bili ni svesni. Podilaze nas žmarci i odnekud nam dolazi neka nova energija. Da guramo dalje čak i kada svakodnevica izgleda kao da ne obećava ništa dobro…
Denovite na gordosta, rekli bi Makedonci. Da li su ovo bili zaista dani najvećeg ponosa u savremenoj istoriji Makedonije, vreme kada je budućnost delovala kao da obećava mnogo ili samo kratki predah od teške svakodnevice od koje je moglo da se, makar na kratko, pobegne? Ili možda sve ovo istovremeno i zajedno, kratko vreme sa događajima čiji eho dugo odjekuje?
