Nema više ljudi kao što je bio Goce Nikolovski

Danas je mnogo toga u mim-ovima. Jedan takav će se pojaviti kada u neki internet pretraživač ukucate Goce Nikolovski.

Gotovo je izvesno da ćete videti sliku ispod:

(Photo: Instagram)

I to je ono po čemu će mnogi danas prepoznati Goce Nikolovskog. Što je poprilična nepravda. Ali možda ni sam Goce ne bi bio uvređen zbog ovoga. Ipak je on jednu pesmu posvetio svom “dvojniku” sa gornje slike. Ali, doći ćemo i do tog dela priče o ovom nesvakidašnjem pevaču.

Jer, Goce Nikolovski je upravo to – Pevač. Sa velikim P. A potom i sve ostalo što je pratilo njegov poziv.

Zašto je Goce (bio) Pevač? Zato što je pevao i mogao je da odlično otpeva bilo koji muzički žanr. Zato što je imao glas koji je gotovo uvek bio siguran i zvonak i koji je mogao bez problema da “iznese” pesme koje ni po čemu nisu srodne jedna sa drugom. Sigurno je da je imao talenta, ali i da je svoj glas redovno vežbao i školovao. Ovo doduše mogu samo da pretpostavim iz onoga što sam video u njegovim nastupima, pošto nisam našao podatke o tome da li je imao formalno muzičko i pevačko obrazovanje.

I, verovatno najvažnije od svega – što je zaista voleo da peva. To se vidi po njemu. Nije bio “na estradi” (mada to možda nikada nije ni bio u suštinskom smislu te reči) zbog slave i para. Više izgleda kao da se u tom društvu zatekao po inerciji. On je voleo da peva, pa ga je to odvelo u ono što se u najširem smislu zove “šou biznis”, a ovi ostali oko njega – možda su i oni to voleli, a možda su (malo više) voleli nešto drugo, što već ide sa poslom pevača…

Danas ne možete sresti ljude koji izgledaju kao Goce Nikolovski. Ili – koji bi makar mogli da zaliče na njega. I to nije stvar mode ili frizure kakva se čak ni u vreme njegove popularnosti više nije nosila, već je to stvar jedne fizionomije i njene energije: nečega što je postojalo u ljudima njegove generacije – mimika, gestovi, način govora, kompletan stav. Ponekad me podseća na jednog člana familije, tačnije očevog ujaka. Poprilično sam siguran da on i Goce nisu imali ama baš ništa zajedničko – osim svega ovoga što sam nabrojao. Jedan generacijski mindset iz kojeg se reflektovalo sve – od načina mišljenja pa sve do najmanjih gestova.

Njegova “pesma nad pesmama”, ona koja ga je proslavila i upisala u kanon, mogla je da mi prođe potpuno “ispod radara” zbog jedne, objektivno, potpuno bezvezne situacije. Izgleda da je “Biser balkanski” omiljena pesma (po svemu sudeći odlazećeg) ministra unutrašnjih poslova Makedonije, čoveka poznatog kao Panče (dramska pauza od 10 sekundi) Toškovski. Pošto je Toškovski kadar od VMRO – DPMNE, a njegov lik i delo stvarno zaslužuju posebnu (psiho)analizu, nekako sam skoro pa automatski bio skeptičan i nije mi palo na pamet da potražim i poslušam samu pesmu. Ipak, “Biser balkanski” mi se slučajno pojavila u jednoj plejlisti na YouTube-u i već na prvo slušanje me je potpuno zatekla. A zateklo me je i dosta toga što sam saznao o čoveku koji je sa ovom pesmom praktično postao jedno. I tako sam saznao ko je Goce. Nikolovski, dakako. Jer, zna se ko je u makedonskoj istoriji Goce.

Rock in Niš

Nisam siguran kako se Goce zatekao u Nišu. Biografski podaci kažu da je rođen u Skoplju, a da li je sam u nekom trenutku otišao u Niš da bi tamo gradio pevačku karijeru ili je možda zajedno sa porodicom došao u ovaj grad, meni nije poznato.

Sa 19 godina je postao pevač grupe Daltoni, za koju čuveni rok novinar Petar Janjatović kaže da je “najznačanija grupa u ranoj fazi roka u Nišu”. Goce je počeo u roku, na samom kraju 60-tih se čak obreo i na jednom festivalu u Istočnoj Nemačkoj, a narednih decenija grad na Nišavi biće njegov dom.

Menjaće žanrove, a snimiće 1983. čak i jednu navijačku pesmu Radničkog iz Niša, koja, iskreno, nije ni blizu njegovih najboljih radova. Međutim, može se pronaći na YT (kanal Goce Nikolovski, iako nije zvanični, čuva mnoge njegove radove) i uprkos tome što Goce ovde nije zablistao, zanimljivo je čuti kako su nekada izgledale navijačke pesme i koliko su se razlikovale od onoga što danas podrazumevamo pod tim pojmom.

Da li je Goce zaista navijao za Radnički, da li ga uopšte sport zanimao na taj način – ostaje nepoznato. Ja nisam pronašao nikakav podatak koji bi mogao da sugeriše tako nešto. Ipak, zanimljivo je i to da je nešto kasnije, u prvoj polovini 90-tih snimio još jednu navijačku pesmu. Ovoga puta u pitanju je bio klub Preston Lions, nekada poznat i kao Preston Macedonia. Reč je o polu-profesionalnom, ali važnom klubu na fudbalskoj mapi Australije, mestu na kome i danas igraju potomci makedonskih imigranata. Njihovi članovi su u tokom godina imali i zapažene uloge u reprezentaciji popularnih Kengura.

Možda ovo nije ništa više od kurioziteta, ali Goce Nikolovski je za života mogao da se pohvali da je verovatno jedini pevač na svetu koji je otpevao i snimio pesme za  fudbalske klubove na dva različita kontinenta.

Goce je u Nišu bio još uvek 1986. godine, a već možda i malo pre toga, ova faza njegovog života se bližila kraju. Danas je sve ovo, čak i za one koji znaju za njega i njegov rad – jedna daleka predistorija. Njegov unutrašnji kompas se polako, ali sve više okretao negde u pravcu sunačnog juga.

Folk, patriotizam i emigrantski krugovi

U intervjuu za magazin “Ekran” 1995. godine, Goce Nikolovski je izneo jedno zapažanje o svom odlasku iz Niša i, posledično, dolasku (ili povratku) u Skoplje.

– Napravio sam svoj izbor još kada sam se odselio iz Niša, a odselio sam se zato što sam u jednom momentu osetio da su moje lično dostojanstvo, kao i dostojanstvo moje porodice bili dovedeni u pitanje. To isto (pravljenje izbora – op. a.) sam učinio i kada je dostajnstvo moje zemlje bilo dovedeno u pitanje.

Mada Goce u ovom odgovoru ne navodi na koji konkretno način je njegovo i dostojanstvo njegove porodice dovedeno u pitanje, kao ni da li je bilo reči o nekom događaju ili više nešto što je on osećao kao opšte stanje u svojoj okolini, ipak se njegova odluka da napusti Niš i ponovo se nastani u Skoplju poklapa sa godinama preloma u našoj i dalje zajedničkoj (dopadalo se to nekome ili ne) jugoslovenskoj istoriji, sa akcentom na uži kontekst dešavanja unutar tadašnje SR Srbije. Dodatno, način na koji je u ovom odgovoru povezao dva motiva – lično dostojanstvo i dostojanstvo njegove zemlje (misli se na Makedoniju) navodi me na pomisao da je možda u svemu bilo i nečega na nacionalnoj osnovi, mada ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je zaista i bilo tako.

Zbog toga sam u pripremi ovog teksta pokušao da napravim jednu moguću hronologiju ličnih događaja u njegovom životu tokom prelomnih godina Jugoslavije.  Koje su prelomile i život Goceta Nikolovskog.

Godine 1985. na čuvenom festivalu u Valandovu (za one koji ne znaju, valandovski festival je u najvećoj meri baštinio novu makedonsku folk muziku, a negde je uz to postao i mesto nešto izraženijeg, mada još uvek pitomog makedonskog nacionalizma) Goce Nikolovski je prvi put skrenuo pažnju na sebe u novom žanru u kome se okušao, a to je bio folk.

iduće, 1986. godine, Goce je i dalje u Nišu i zabeležio je nastupe na otvaranju eksperimentalne ETV televizije 25. maja. To je godina kada se klima u srpskom društvu već polako menja, društveni narativ se sve više naginje ka temi nacionalnog i utire put onome što će se dogoditi naredne i narednih godina.

Već te, naredne, 1987. godine Goce Nikolovski nastupa u Kanadi pred makedonskom emigracijom, sa repertoarom koji se sastoji od zavičajnih i patriotskih pesama. Odlasci u Australiju će početi nešto kasnije.

Negde u tom vremenu se desio prelom i počela je nova Gocetova era. Rok i zabavnu muziku je zamenio folk, Niš je zamenilo Skoplje, a Valandovo je očekivalo njegovu pesmu u koju je stalo sve. Motiv u njegovim numerama je gotovo bez izuzetka Makedonija u najširem mogućem smislu.

Ovde bih ipak hteo da napravim jednu digresiju: Od 90-tih naovamo smo se naslušali priča koje su imale za cilj da onaj ko ih je pričao (najčešće osoba iz javnog ili političkog života novih država nastalih na tlu Jugoslavije) ubedi javnost kako je on propatio u nekadašnjoj državi samo zato što je bio Srbin/Hrvat/Musliman i slično…

Gocetova izjava koju sam pomeno gore mi je zaličila na tako nešto. Međutim, kada se podvuče crta – drugi koji su davali takve izjave bi sa time profitirali na račun društvene klime tog vremena, ali Goce Nikolovski nije dobio praktično ništa. Jednostavno je nastavio da živi manje – više isti život koji je imao i ranije.

Još jedan razlog zbog kojeg mislim da njegove izjave i njegov nacionalni sentiment nisu bili kalkulisani, već iskreni – jeste njegovo političko opredeljenje. U intervjuu koji sam već citirao, Nikolovski navodi da je bio član Demoratske partije.

Čak i oni koji pomno prate makedonsku političku scenu morali bi za trenutak da zastanu i da razmisle koja je partija u pitanju. Reč je o stranci koja je postojala svega četiri godine a koju je osnovao i njom predsedavao Petar Gošev, nekadašnji lider makedonskih komunista u poslednjim godinama SFRJ i kasnije član SDSM koji je otišao iz stranke pošto je izgubio lidersku poziciju u borbi sa Brankom Crvenkovskim. Sama partija je jednom na izborima osvojila 11% glasova, što joj je bio i najvećih uspeh.

Poenta mi je ovde ista: da je Nikolovski hteo da radi nešto iz koristi mogao je da pristupi VMRO – DPMNE koja je u to vreme sticala sve veću popularnost, a njegov profil – pevač koji se proslavio patriotskim pesmama – bi se svakako dobro uklopio u narativ ove stranke. Da ga je zanimala vlast – mogao je verovatno bez problema da ode u SDSM, koji je tih godina suvereno vladao u Republici.

Ipak, odabrao je stranku koja je od početka bila autsajder u političkom životu Makedonije. Mene to navodi na zaključak da je izbor bio iskren i u nekom smislu ideološki, a ne dnevno-politički pragmatičan.

Period najveće popularnosti Goce Nikolovskog se poklopio sa društvenim previranjima u zemlji, kako u Jugoslaviji, tako i u Makedoniji. Pa zbog toga ne čude i teme koje su se početkom 90-tih pojavljivale u njegovim pesmama.

U Zapejte site angeli peva o osvećenju Hrama Sv. Klimenta Ohridskog u Skoplju i to na sam dan kada se ovaj obred dogodio – 12. avgusta 1990. Peva o čoveku po imenu Metodija Andonov – Čento, koji je bio jedan od partizanskih boraca u Drugom svetskom ratu, ali se zbog neslaganja sa tadašnjom politikom prvo odaljio od pokreta, a posle je i osuđen na robiju. Ako želite malo detaljnije da se informišete o njemu, to možete ovde.

Dok tih godina Čento izranja iz istorije (navodno, njegovo ime i delo su bili tabu u vreme socijalizma), još jedna ličnost polako počinje da se pojavljuje u makedonskom diskursu, pa je i njemu Goce posvetio jednu pesmu. I to baš njemu, sa kojim će se decenijama kasnije naći u istom meme-u.

Decata na Aleksandar Makedonski je verovatno prvi put u širu javnost uvela narativ koji je i danas aktuelan kod dela ljudi u Makedoniji, a naročito u “staroj emigraciji” – Kanadi i Australiji,  a to je da su današnji stanovnici Makedonije zapravo potomci antičkih Makedonaca. Naravno, postoji i veliki broj ljudi koji u ovome vidi notornu glupost, ali će fenomen antikvizacije u Makedoniji i njenih posledica biti tema posebnog teksta na ovom sajtu.

Gocetove pesme iz ovog perioda, pored toga što prate dinamiku dnevnih dešavanja i beleže sve očiglednije promene u društvu, imaju i tekstove koji mogu da izgledaju i pomalo naivno ili previše jednostatvno u naraciji. Ali im upravo to što prate aktuelne događaje daje dimenziju dokumentarnosti i od njih čini zanimljiva svedočanstva jednog vremena.

Ipak, sve je ovo ostalo u senci zbog pesme koja je postala personifikacija Goce Nikolovskog. I ne samo njega, već možda i čitave jedne epohe ili čak više njih. Pošto u Makedoniji epohe nekako nikada ne završavaju. Već kao da žive paraleno jedna sa drugom.

Biser sveprožimajućeg sjaja

Postoje retki momenti kada u životu sve “klikne” i kada se iz takvih trenutaka stvore stvari koje prevazilaze svoje stvaraoce i vreme u kome su nastale.

Takav momenat se dogodio i u Valandovu 1990. godine. Na sceni se pojavio Goce i “Biser balkanski” je počeo da sija.

Što se tiče same pesme – ona je sa tehničke strane urađena tako da je aranžman dominantan i da jednostavno oduva sve kada krenu prvi taktovi. Na tradicionalne instrumente u otvaranju se savršeno uklopi orkestar i pesma sve vreme “drži tenziju”. Pesma kao da nema jedan deo koji je vrhunac, već je vrhunac zapravo – čitava kompozicija.

“Biser balkanski” istovremeno zvuči kao da je iz nekog budućeg vremena i kao da je oduvek bila tu. Zvuči kao da je starija od same sebe. Jasno je da nije izvorna narodna pesma, ali se uklopila u pejzaž tako da izgleda kao da je uvek bila njegov neodvojiv deo. U njoj kao da se spojilo sve – uhvatila je stanje svesti jednog naroda i prožima se kroz sve njegove pore.

Tekst pesme, koji je podjednako moćan kao i njen muzički deo, napisao je čovek po imenu Jovan Pavlovski. Pored toga što je jedno vreme bio direktor fabrike OHIS, hemijskog giganta iz vremena nekadašnje Jugoslavije, Pavlovski je u slobodno vreme pisao pesme za makedonsku estradu. Ili je u slobodno vreme bio direktor. Jer, kada pogledam njegov autorski opus nisam baš siguran šta mu je zapravo bila primarna delatnost…

Dve izvedbe “Bisera balkanskog” se posebno ističu.

Prva je ona premijerna, u Valandovu 1990. godine.

Goce se tu pojavljuje nekako svež, definitvno pripremljen za nastup i pored toga što je pesma verovatno za dva koplja bolja od ostalih numera i on svojom energijom i pojavom doprinosi opštem uzbuđenju. Dok tokom scenskog nastupa igra, korak mu je iznenađujuće lak, gotovo devojački.

A tek da vidite kako je publika reagovala na poslednjem izvođenju pesme te večeri…

Druga je iz 1998. sa manifestacije Folk Hit na decenijata. To veče okupilo je makedonske pevače od kojih mnogih danas imaju status legendi, a ako malo pratite makedonsku muziku verovatno ćete prepoznati mnoga lica sa snimka ispod. Lep je i Gocetov gest na kraju pesme: čovek koji je sebe smatrao sramežljivim ili stidljivim, uz reči “biser balkanski” pokazuje na kolege koje su oko njega zaigrale uz njegovu pesmu.

Još nešto mi je zapalo za oko u ovom snimku: kolo koje se zaigralo oko Nikolovskog na sceni.

Deluje spontano i dostojanstveno, bez nekog usiljenog i neukusnog đipanja, kakva (đipanja) možemo da vidimo u ovakvim prilikama u onim glupavim novogodišnjim programima na RTS-u, Pinku ili gde već… Fascinira me kako Makedonci mogu spontano da zaigraju u bilo kojoj prilici i da to izgleda baš dobro i uigrano. Kao da je cela zemlja zapravo jedno veliko kulturno-umetničko društvo koje tek povremeno vežba, ali svaki put odigra na talenat i ostavi sjajan utisak.

Već u drugoj polovini 90-tih godina je sve više bilo očigledno da je vreme Gocetove najveće popularnosti iza njega. Retko se pojavljivao u javnosti, nastupao je nešto po emigraciji i po humanitarnim nastupima kada bi bio pozvan i to je bilo u principu to…

Sebe je doživljavao kao melanholičnu, usamljenu i stidljivu osobu, kako je sam izjavio. Uprkos tome, ipak nije bio pesimista, već kako je sam sebe opisao – pozitivno tužan čovek. Meni lično deluje da su njegov karakter i ličnost bili pre svega umereni i da je imao odmerenosti u svemu, a naročito u pesmama. Time objašnjavam to što čak i njegove pesme sa jakim nacionalnim nabojem ili religijskom tematikom mi nisu odbojne (kao osobi koja nema baš pozitivan stav prema takvim pojavama), već mogu da ih slušam čak iako ne delim isti sentiment sa pevačem.

Možda ima nečega i tome što je Goce Nikolovski za sebe govorio da uvek drži datu reč i da je, na kraju krajeva i zbog toga uvek ozbiljan, pa i melaholičan ili tužan. Sa ljudima koji drže do svoje reči makar uvek znate na čemu ste…

Takvim ljudima je ponekad previše stvari koje se dešavaju na ovom svetu, pa neki od njih odluče da odu ranije. Sredinom decembra 2006. Goce Nikolovski je odlučio da je dosta. Ima njegovih fanova koji misle da on ne bi bio u stanju da izvrši samoubistvo. Međutim, ta dilema će verovatno uvek ostati da lebdi negde u vazduhu…

Mada dve stvari nemaju dodirnih tačaka, na simboličkom nivou jedan detalj mi upada u oči, pošto je reč o svega nekoliko meseci razlike u toku iste godine. Te 2006. je otišao Nikolovski, a došao je Nikola. Makedonija kakvu je znao Goce, kakvu je reflektovao ali istovremeno i oblikovao kroz svoje pesme, od te godine je počela polako ali bespovratno da se menja…