Šta to čini Makedonce i kakve su im rabote?

Sociologija, kao nauka o društvu se, po mom mišljenju, nalazi u korenu svake oblasti koju odlikuje neka ljudska delatnost. Svako, ko želi da sazna nešto o nekoj društvenoj pojavi ili fenomenu, mora da se zainteresuje za sociologiju, koja tako postaje alat onih koji su dovoljno radoznali.

Pošto se ovaj sajt bavi Makedonijom i makedonskim društvom, želeo sam da se na njemu nađe jedan kutak u kome bi moglo malo dublje da se prodre u teme i detalje koji nisu baš vidljivi na prvi pogled, a koji zapravo čine makedonsko društvo onakvim kakvo je ono danas. Pritom, kada kažem makedonsko društvo, tu, naravno, podrazumevam sve građane Makedonije, ne samo etničke Makedonce već i Albance, Turke, Vlahe, Srbe, Rome i sve ostale… Zarad lakšeg razumevanja, u ovom tekstu ću koristiti termin Makedonci, koji će podrazumevati sve građane, dakle sve one koji žive u Makedoniji, bez obzira na etničku pripadnost.

Odgovor na pitanje kakvo je jedno društvo i zašto je baš takvo kakvo jeste, sasvim logično – nije lako dati. Ipak, ja ću se potruditi da kroz odabir tema u ovoj rubrici dam odgovor na pitanja koja može da postavi neko koga Makedonija, kao mene, interesuje na dublji i opsežniji način.

Šta sve čini makedonsko društvo? Šta to Makedonce čini posebnim? U čemu se razlikuju od svojih suseda, a po čemu su slični? Kako svakodnevica u Republici od kraja Drugog svetskog rata, a posebno od 1991. naovamo oblikuje njihove ličnosti i poglede na svet?

Rečima iz naziva ove rubrike – šta su tačno i kako izgledaju makedonske rabote.

Pisaću o pojavama koje su svojevrsni kameni međaši i o događajima izvan svakodnevice, koje možda i ne primećujemo, ali koji oblikuju svet u kojem danas žive ljudi u Makedoniji. To su momenti koji ne spadaju u kanonizovanu istoriju, o kojoj možete čitati u rubrici Ilindenska, već je njihova snaga i značaj u tome što mogu da čine jednu nezvaničnu istoriju Makedonije, ali eventualno tek kada, protokom vremena, prestanu da budu ono što su danas – sociološki fenomeni.

Kad smo kod socioloških fenomena, jedna od stvari koje me uvek fasciniraju u Makedoniji, a često to zna da bude i negativna fascinacija, jeste ponašanje ljudi u saobraćaju i često ni najmanja briga za saobraćajne propise. Video ispod je iz 80-tih godina prošlog veka, ali je činjenica da se, osim automobila, koji su noviji i ima ih znatno više – do danas ništa nije promenilo.

Odgovor na pitanja iz ove rubrike, kao što sam rekao, nije lako dati. Tekstovi koje budem pisao će poslužiti da se makar približim tom cilju, ali, ako bih probao da dam jednu sažetu definiciju ko su i kakvi su Makedonci, ona bi, prema mom dosadašnjem iskustvu iz prve ruke i uz sav rizik od preterane generalizacije, mogla da glasi ovako:

Makedonci su dosta trpeljiv narod. Istovremeno su meraklije, ali i trezveni. Veselost i tendencija ka pesmi i igri, koja je kod njih jaka, povremeno se meša sa osećajem melanholije. Generalno su blage naravi, definitivno znatno blaže u poređenju sa svim ostalim nekadašnjim jugoslovenskim sunarodnicima. Njihova gostoljubivost je, pak, u istoj konkurenciji – najjača. Generacije koju pamte Jugoslaviju i dalje imaju jak sentiment prema njoj i blagonaklonost prema ostalim narodima iz nekadašnje zajedničke države, naročito prema Srbima. Mlađi, koji su rasli i sazrevali u vreme i po raspadu države, nemaju teret koji imaju njihovi vršnjaci iz drugih ex-yu republika, iz jednostavnog razloga što nemaju nikakav, čak ni podsvesni razlog, da, zbog ratnih dešavanja, osećaju neku vrstu krivice (ili, kao suprotnost tome – superiornost) u odnosu na neki susedni narod. Uprkos hronično lošoj ekonomskoj situaciji i nedostatku perspektive, kao i vrlo nefunkcionalnom sistemu u državi, Makedonci žive kroz lakoću postojanja. U tom smislu, postoje neke stvari koje bi mogle da posluže da se povuče paralela između Makedonaca i – Brazilaca!

Možda bi bilo malo pretenciozno upotrebiti onu staru fudbalsku frazu i nazvati Makedonce “evropskim Brazilcima”, pošto definitivno nema baš toliko sličnosti, ali ima nekoliko zanimljivih momenata koje dva naroda dele. Snažna i duboko usađena ljubav i prirodna sklonost prema pesmi i igri, snaga vedrog karaktera i ljubavi prema malim i svakodnevnim životnim stvarima koji prevazilaze opšti haos u državi, kao i nešto što možda samo na prvi pogled deluje kao sitnica – imena koja daju deci.

U Brazilu, dete možete da nazovete bukvalno kako hoćete, u smislu da možete da izmislite čak i potpuno novu reč i to upotrebite kao ime za dete, dok god ne označava nešto uvredljivo. Što Brazilci neretko i koriste. U Makedoniji, sa druge strane, deminutivi i nadimci su sasvim legitimna imena za decu, što, na primer, nije slučaj u ostatku nekadašnje Jugoslavije. Tako u Makedoniji imate ljude koji se zovu Zorančo, Dejančo, Stevče, Stojanče, Stole, Mile, Dragi, Goce, Ljupče/Ljupčo, Ljube, Dimče, Đoko, Vasko, Toše…Kod ženskih imena je, čini mi se, ova situacija ređa, ali imamo primere kao što su Lenče, Verče, Katica…Dakle, ukratko – ono što bi negde drugde bio nadimak, u Makedoniji je sasvim legitimno ime koje vam stoji u zvaničnim dokumentima. Što je jedna zanimljiva differentia specifica koja govori dosta o makedonskom pristupu stvarima i makedonskim rabotama.

Od početka kontakta sa Makedonijom i interesovanja za nju, primetio sam još nešto što nisam mogao do kraja da definišem i pre sam tu pojavu naslućivao nego što sam stvarno imao nešto opipljivo, čime bi potvrdio njeno postojanje.

Premda je malo dobrih stvari sačuvano iz tog perioda (i to nije tako samo u Makedoniji), a one loše su na neki način i dalje tu, ovde se više nego na drugim mestima oseća određeni kontinuitet poslednjih godina Jugoslavije koji i dalje traje. Možda zbog jakog jugoslovenskog sentimenta koji je postojao ovde pre 1991., kao i zbog toga što jedino Makedonija nije imala nijedan vojni sukob u periodu 1991 – 1995 i njenog mirnog izlaska iz nekadašnje federacije. Možda i zbog odsustva potrebe kod tadašnjih vlasti da u prvim godinama po nezavisnosti prave oštre ideološke i simoličke rezove sa prethodnom državom (što je u drugim ex-Yu republikama rađeno punom parom), a možda i zbog toga što se Makedonija infrastrukturno i po sastavu stanovništva najmanje transformisala u poređenju sa drugim republikama i pokrajinama, tek i danas na potezu od Tabanovaca do Gevgelije se oseti da su se stvari ovde najmanje promenile u odnosu na period od pre 1991., godine koja je na našim prostorima promenila sve. Na jedan interesantan način, život koji je postojao u nekom prethodnom vremenu je ovde našao način da u najmanje promenjenoj formi nastavi dalje, a to je, vrlo verovatno – na sasvim nesvesnom nivou, uticalo i na ljude u Makedoniji, njihovu percepciju, obrasce ponašanja i svakodnevnog funkcionisanja.

Ukratko, to bi mogao da bude uvod u nešto što bih nazvao Sociologijata na Makedoncite, kojom će se, nadam se u dugom nizu narednih godina baviti rubrika Makedonski raboti.

P.S. Ako želite da se dodatno upoznate sa makedonskim društvom, preporučujem seriju Familitaja Markovski, jednu od najpopularnijih i verovatno najsupešnijih kod naših južnih komšija poslednjih godina. Ispod je teezer u vidu prve epizode, a ako vas zainteresuje, dobar deo serije možete naći na YouTube.