Dve ličnosti kao paradigme tradicionalnog i savremenog na kulturno-umetničkom polju Makedonije. I njihov, na prvi pogled, potpuno neočekivan spoj

Kada je u pitanju umetnost, ono nešto što nas privlači nekom umetničkom delu je uvek neopipljivo i neuhvatljivo, a često se baš i ne može definisati. Zbog toga su kategorije kao što su “najbolje”, “najlepše”, “najinteresantnije” i slično često neprimenjive kada je u pitanju neka pesma, slika, knjiga, film, pozorišni komad ili bilo koje drugo delo. Doživljaj umetnosti i umetnika je potpuno subjektivan pa samim tim i naš izbor čiji će umetnički lik i njegovo delo da nam prirastu k srcu.

Izbor ličnosti koje su se našle u imenu ove rubrike, samim tim, ne može biti baš objektivan.  Pored njihovog dela, značajnu ulogu su odigrali i njihovi likovi, to jest njihove biografije. Tačnije – ko su i šta, po mom mišljenju, simbolišu.

Za one kojima imena iz naslova ne znače mnogo, a likovi sa slike su im možda potpuno nepoznati – to su Petranka Kostadinova i Milčo Mančevski. Pevačica narodne muzike i filmski režiser i scenarista. Dve umetnosti, dva izražaja, dve estetike, a svaka je na svoj način oblikovala makedonsku kulturu od šezdesetih godina do danas.

Petranka Kostadinova (1948 – 2002) možda nije najpoznatija interpretatorka makedonske narodne muzike van granica svoje države. Možda veći broj ljudi zna za Vasku Ilijevu ili Kevser – Keti Selimovu, od dama iz starije generacije i onih koje su postale kanon ovog žanra. Ja priznajem da sam za Petranku Kostadinovu prvi put čuo na Instagramu u jednom od onih reel-ova koji imaju želju da iznenade i da budu komični. Tada sam i prvi put čuo “Ne si go prodavaj Koljo čiflikot“. Onda sam želeo da saznam ko je zapravo ta osoba koja to peva.

Rođena je u Somboru, od roditelja izbeglica iz Egejske Makedonije, što je još jedan novi sloj ispod površine ove priče, pošto su begalci i sama Egejska Makedonija posebno značajni, kompleksni, pa i traumatični momenti makedonskog društva u drugoj polovini 20. veka, ali i danas.

Seli se, iz Vojvodine u Demir Kapiju, Negotino i na kraju u Skoplje. Peva na makedonskom, ali i na srpskom, snima za najveće diskografske kuće u Jugoslaviji, međutim uvek zadržava sliku obične, svakodnevne žene, vezane za kuću i porodicu. Takav imidž o njoj i danas živi kroz sećanje, pa za nas izvan granica Republike, Petranka Kostadinova lako može da predstavlja i arhetip žene Makedonke.

Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, ali mislim da Youtube kanal na kome sam našao video ispod vodi neko iz Petrankine familije. A baš ovaj snimak, po mom mišljenju, predstavlja njenu suštinu i opravdava ovaj epitet u italiku iz prethodne rečenice.

Sve vezano za ovu pevačicu je tako makedonski, pa, nažalost i način na koji je preminula. Poprilično iznenadno, pa čak i banalno, ali to je nešto što, nažalost, nije tako retko u Makedoniji i u Skoplju, zbog čestog nepoštovanja bilo kakvih saobraćajnih propisa. Vraćajući se iz zgrade Makedonske radio televizije, gde je snimala novu pesmu, poginula je tako što je na nju naleteo auto dok je prelazila ulicu na pešačkom prelazu, kada je bilo upaljeno zeleno za pešake. Poslednjih meseci i godina smo svedoci da su ovakve nesreće sa smrtnim ishodom kulminirale i negde dostigle vrhunac u odnosu na to kobno veče od pre dvadeset i tri godine…

Dok život i delo Petranke Kostadinove može da bude personifikacija Makedonije od Drugog svetskog rata naovamo, život i delo Milča Mančevskog (1959) je druga i ređe viđena strana ove zemlje – svetski uspeh i rad koji su doveli do toga da Makedonija, ako iskoristimo prevod jednog američkog izraza – bude postavljena na mapu. Svetsku, razume se.

U konstrastu sa Petrankom, Milčo je svoj put ka slavi tražio izvan Makedonije, pošto je već na studije otišao u SAD. Paralelno sa studijama i pokušajima da se probije u Americi, sarađivao je i sa pomalo alternativnom skopskom pop grupom Bastion, za koju je pisao tekstove i režirao nekoliko spotova.

Milčo Mančevski je do sada snimio sedam dugometražnih filmova, u pripremi je i osmi. Stil koji je izgradio u karijeri koja traje nešto više od tri decenije odlikuju, po mom laičkom mišljenju, specifičan, pomalo iščašen i šarmantan humor, visok nivo estetike, dobro snimljeni i scenični kadrovi i nekad manje, a nekad više upadljiva doza erotike. Od njegovih filmova do sada nisam gledao jedino Majke i Bikini Moon, a ovaj prvi bih pogledao što pre, samo kada bih našao da se negde prikazuje.

Jedna od stvari koja me je fascinirala kod Mančevskog, a nema veze sa njegovim filmskim radom, jeste njegov nivo srpskog jezika. Makedonci uglavnom, naročito ako žive u delovima zemlje koji naginju ka Srbiji, većinom govore srpski u nekoj formi, ali to često, što je sasvim razumljivo, nije bez većih ili manjih grešaka. Međutim, Milčo Mančevski je tu bez greške. Da ne znam odakle je, pomislio bih da je iskočio iz Beograda osamdesetih. To je taj način govora, taj stav i pogled na stvari. U ovom intervjuu ispod se to najbolje vidi.

Pre kiše (Before the rain) iz 1994. je debi Milča Mančevskog, njegovo najpoznatije delo, kanon ili opšte mesto (kako vam draže) čitavog njegovog rada. O tom filmu je napisano toliko da bi svako moje pisanje bilo izlišno, osim možda napomene da je osvajanjem Zlatnog lava u Veneciji i nominacijom za Oskara ovo delo donelo tada ni tri godine staru Republiku Makedoniju na svetsku mapu i, makar za neko vreme u žižu svetske kulturne javnosti, u godini možda i najjačeg grčkog embarga i spora oko imena države.

Ipak, meni je pažnju privukao i dosta dugo zadržao film Senke (2007), zbog zanimljivog zapleta, dobrog soundtrack-a, specifične atmosfere i zbog scena u kojima možemo da vidimo Skoplje kojeg više nema, tačnije poslednje godine onog grada koji je postojao pre nego što počela njegova ubrzana antikvizacija… (ako vas je ovaj siže zaniteresovao, kliknite na opciju “Gledajte na YouTube-u”)

Teško da su se negde sreli Petranka Kostadinova i Milčo Mančevski, osim u ovom tekstu. Ipak, zajedničkim snagama su stvorili dela kroz koja danas mogu da se vide jasni obrisi čitave makedonske savremene kulture.

Disclaimer:

Ova rubrika je nazvana u čast ličnosti za koje smatramo da su svojim likom i delom obeležili kulturu i umetnost u Makedoniji.

Isključivi razlog za upotrebu njihovih imena u ovom kontekstu je da im se iskaže dužno poštovanje i da se obeleže njihova dostignuća. Stavovi izraženi u tekstovima u ovoj rubrici nisu stavovi ličnosti čije ime ova rubrika nosi. Apsolutno je isključeno bilo kakvo sticanje dobiti ili materijalne i/ili svake druge koristi sa naše strane usled navođenja njihovih imena i likova.